Karlo ima trideset tri godine, i nikad ne izlazi sâm iz kuće. Ne obraća se nepoznatima i sve broji: mrvice na stolu, kapi kiše na prozoru, zvezde na nebu... „Prava linija je beskrajan niz tačaka“, rekla mu je mnogo godina ranije njegova profesorka matematike. Ali nije ga upozorila da neke prave mogu biti prekinute, poput prave njegovog života, koja se jednog dana prekinula da se više nikada ne nastavi. A Karlo je počeo da se okružuje navikama, pouzdanim ljudima i brojevima, podižući neprobojan zid između sebe i spoljnog sveta. Sve dok jednog jutra nije upoznao Ledu, novu konobaricu u kafeu u kojem uvek doručkuje sa ocem, koja je napravila neočekivanu pukotinu u tom zidu, povrativši tračak nade.
Priča o dvoje mladih koje je život povredio, o upornosti jednog čoveka i o ženi koja bi mu mogla pomoći da pruži sebi novu priliku, jer su oboje u oštrim ivicama onog drugog prepoznali sopstveni bol i potrebu da se suoče s lošim sećanjima. Sklapajući polako prećutni savez i prepuštajući se, Karlo je na putu da izađe iz kuće sâm – kako više nikada ne bi bio sâm.
Priča o dvoje mladih koje je život povredio, o upornosti jednog čoveka i o ženi koja bi mu mogla pomoći da pruži sebi novu priliku, jer su oboje u oštrim ivicama onog drugog prepoznali sopstveni bol i potrebu da se suoče s lošim sećanjima. Sklapajući polako prećutni savez i prepuštajući se, Karlo je na putu da izađe iz kuće sâm – kako više nikada ne bi bio sâm.